О књизи: 2012 / Село Сагачи, за разлику од алегоријске депоније, потпуно је веродостојно станиште, али само ово представља дубоку Русију ', који је престонички јунак послат да доживи као ватрено крштење. Андреј Дмитриев шаље „тинејџера” Геру, који се крије од регрутације, код „сељака” Пањукова, у војску, у продавницу, последњу краву у Сагачију, пирамиду разбијених телевизора на комоди, ветеринара за пиће -. све је то поуздано као мејлови који нису послати његовој вољеној у Москву, попут скица романа о Суворову, којим је заузет бегунац из престонице. Било би сувише лако претпоставити у сусрету намерно супротстављених јунака – сукоб, разоткривање, међусобна глувоћа. Пошто је наслову дао карневалско, смехајуће расположење, Дмитријев задржава иронију наратива - али се она не односи ни на остатке совјетског пољопривредног живота, ни на необичне карактеристике интелектуалног живота престонице. Двоје вишка људи, два усамљеника из паралелних друштвених светова треба да се запале туђим искуством и засијају светлошћу истине. Али биће им теже да се слажу са оним што он осветљава него једни са другима.